Korejsko poluostrvo: kriza krizu sustiže

Situacija na Korejskom poluostrvu ponovo se drastično iskomplikovala. Sve je počelo kada su američkim predstavnicima koji su nedavno posetili Severnu Koreju, pokazali zavod za obogaćivanje uranijuma u nuklearnom centru u Nenbenu, gde, tobože, funkcioniše oko dve hiljade centrifuga. Brojka i nije neka naročita da bi se govorilo o početku proizvodnje „fila“ za atomsku bombu, ali je sasvim dovoljna da se ozbiljno uplaši običan čovek na Zapadu, koji se naježi i pri samom spominjanju Severne Koreje.

I dalje se nastavljaju polemike o zakonitosti delovanja Severne Koreje sa aspekta međunarodnog prava. Jasno je, međutim, da niko ne može lišiti suverenu državu prava da se nesmetano bavi mirnom nuklearnom delatnošću. To je fiksirano i u osnovnom dokumentu šestostranih pregovora – zajedničkoj izjavi, koja je usvojena u septembru 2005. godine. Druga je stvar što Pjongjang takvu delatnost treba da stavi pod režim garancija MAGATE, što pretpostavlja povratak Severne Koreje u Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja kao nenuklearne države. Treba podsetiti i na to da rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1718 i 1874 predviđaju neophodnost odustajanja Severne Koreje od svih nuklearnih programa do obnavljanja potpune saradnje sa međunarodnim režimom neširenja oružja za masovno uništavanje.

Naravno, u celokupnoj toj istoriji ima mnogo zagonetki. Kao prvo, kako su mogli Severnokorejanci da pred nosom Amerikanaca stvore veliki objekat za obogaćivanje urana, imajući u vidu da se centar u Nenbenu nalazi maltene pod danonoćnim budnim okom celokupnog arsenala obaveštajnih sredstava Pentagona? Eksperti su dopuštali, da Severna Koreja ima desetak – dvadesetak centrifuga, koje je svojevremeno dobila iz Pakistana kao eksperimentalne obrasce, a sada se ispostavlja da ih, u krajnjoj liniji, ima neuporedivo više. I može se pretpostaviti da je Pjongjang na sto stavio ne sve svoje nuklearne karte, već samo ono što je smatrao celishodnim da pokaže.

Drugo je pitanje koliko su ozbiljni planovi stvaranja LVR u zemlji, koja očigledno ne može raspolagati razvijenom atomskom industrijom i koja oseća hronični deficit finansija i tehnologija? Proizvodnja u DNRK celokupne neophodne opreme i komponenata teško da je moguća, a njihov uvoz je zabranjen, jer su na snazi međunarodne sankcije prema Severnoj Koreji.

Međutim, čak i interesovanje za nuklearnu delatnost DNRK je potpisnuto u drugi plan pod uticajem dramatičnog zaoštravanja međukorejskih odnosa. Pjongjang je 23. novembra izvršio koncentrisani artiljerijski napad na južnokorejsko ostrvo Enphendo, koje se nalazi na udaljenosti od 12–15 kilometara od teritorije Severne Koreje. U tam napadu poginula su četiri lica, dvadesetak njih je ranjeno, i naneta je ozbiljna materijalna šteta.

Ovde treba reći da se Pjongjang, objašnjavajući tu akciju, pozvao na agresivno delovanje Južne Koreje, koja je tih dana izvodila krupne vojne manevre na ostrvu sa obavljanjem raketno-artiljerijskih bojevih gađanja, doduše, ne po teritoriji DNRK, već u stranu morske akvatorije, koja se još od vremena okončanja korejskog rata i neregulisanosti pitanja o razgraničenju morskog prostora između Severa i Juga, smatra spornom između Južne i Severne Koreje. Osim toga, Južnokorejanci unapred nisu upozorili svoju sabraću o planovima izvođenja gađanja i nisu se osvrtali na molbu Pjongjanga da odustane od planova izvođenja manevara u neposrednoj blizini teritorije Severne Koreje.

Karakteristično je da svaka od strana smatra sebe žrtvom agresije. Severnokorejanci se pozivaju na to da je po njihovom uverenju ostrvo Enphendo okruženo teritorijalnim vodama DNRK. Iz tog razloga, kažu u Pjongjangu, Republika je bila prinuđena da reaguje na paljbu protivničke strane „u svojoj akvatoriji“ uzvratnim dejstvima, kako ne bi Južnokorejancima davali povoda da misle kako će se Pjongjang ćutke pomiriti sa američko-južnokorejskom varijantom razgraničenja morskih akvatorija u Žutom moru.

Međutim, čak ako ova logika i ima pod sobom osnovu, uzvratna reakcija Severne Koreje na poteze južnjaka – uz svu provokativnost ponašanja poslednjih - bila je očigledno asimetrična i neadekvatna. Jer je paljba osuta po gusto naseljenom ostrvu, čiju pripadnost Južnoj Koreji Pjongjang nipošto ne osporava.

Incident već ima ozbiljne političke posledice. SAD, Japan, kao i većina zapadnih zemalja, u potpunosti svaljuju krivicu na DNRK. Seul razmatra mogućnost pokretanja pitanja pred Savetom bezbednosti OUN: međutim, za to je neophodno da se postigne saglasnost svih stalnih članica Saveta bezbednosti, što nije ni malo lako.

U izjavi MIP Rusije, objavljenoj istog dana, ne pominje se izvor agresije, već se samo sadrži poziv obema korejskim stranama da „ispolje suzdržanost i ne dopuste akcije koje bi mogle dovesti do eskalacije vojne konfrontacije na Korejskom poluostrvu“. U analognom duhu je i komentar zvaničnog predstavnika MIP NR Kine. Skreće na sebe pažnju izjava zamenika sekretara Saveta bezbednosti Rusije Vladimira Nazarova. Po njegovim rečima, nova eksplozija napetosti na Korejskom poluostrvu naročito brine. „Ona je logična posledica pojačane u poslednje vreme vojne aktivnosti Južne Koreje i niza njenih saveznika. Manevri, kada se oni izvode u blizini linije razgraničenja između korejskih država i posebno spornih regiona, naročito su provokativni“.[1]

Južna Koreja je iskoristila incident za još jedno svođenje računa sa Pjongjangom: prekinuti su svi postojeći kanali za komunikacije među stranama, uključujući kontakte po liniji Društava Crvenog krsta, veze po vojnoj liniji. Uveden je moratorijum na pružanje DNRK humanitarne pomoći, zabranjena su putovanja građana „na drugu stranu“. Li Men Bak je otvoreno izjavio da nakon konflikta koji se dogodio on smatra normalizaciju međukorejskih odnosa nemogućim u određenom vremenskom periodu, i do isteka roka njegovog mandata na predsedničkoj funkciji on smatra nemogućim da se preduzimaju bilo kakvi potezi u cilju izvlačenja međukorejskih odnosa iz ćorsokaka.

„Kaznene mere“ se ne ograničavaju samo time – prema informaciji južnokorejskih medija, Li Men Bak je već naložio rukovodstvu oružanih snaga da preispitaju mere reagovanja na „severnokorejske provokacije“: od suzdržanog reagovanja do uništavanja vatrenih tačaka Severne Koreje, sa kojih će se vršiti paljba. Već je saopšteno da će u slučaju novih napada u odgovoru biti povrgnute uništenju raketne baze Severne Koreje, koje se nalaze u vatrenoj zoni.

Od 28. novembra do 1. decembra u Žutom moru se izvode zajednički bojevi manevri Južne Koreje i SAD, u kojima učestvuje grupa američkih bojnih brodova. Provokativni karakter manevara sastoji se u tome, što se oni izvode u neposrednoj blizini severnokorejske obale i pretpostavljaju uvežbavanje desantnih operacija, koje su u vezi sa iskrcavanjem na obalu i stvaranja mostobrana za ofanzivu. U takvoj situaciji čak i slučajni ili nesankcionisani pucanj sa jedne ili sa druge strane može dovesti do nepopravljivih posledica.

Krizu u Koreji koristi Vašington i za pojačavanje pritiska na Kinu, a moguće i indirektno na Rusiju. Nije tajna da su ove godine ozbiljno iskomplikovani američko-kineski odnosi o najširem spektru problema, od kojih je glavni i dalje kurs juana, koji ne odgovara Vašingtonu. U takvim uslovima Amerikanci su aktivizirali ovaploćenje u život koncepcije „Hedžing“ („ograđivanje“), čiji je centralni elemenat korišćenje vojne sile: zgušnjavanje infrastrukture vojnog prisustva po perimetru granica NR Kine, pored ostalog posredstvom povećanja gustine, razmera, trajanja vojno-pomorskih manevara, približavanja njenim obalama i regionima prema kojima je Kina osetljiva.

Napetost koja traje i povećava se na Korejskom poluostrvu, stvara idealne uslove za opravdavanje takvog modela ponašanja.

Grupe američkih nosača aviona, koji već redovno uplovljavaju u Žuto more (čega ranije nije nikada bilo) predstavljaju efikasan instrument za raznostrani, uključujući psihološki, pritisak na Kinu, s obzirom da američki avioni na nosačima imaju mogućnost doleta do Pekinga i drugih životno važnih centara za sasvim kratko vreme.

Prirodno, to ne samo da izaziva oštre proteste od strane Pekinga, nego ga može primorati i na uzvratne mere u cilju jačanja sopstvene bezbednosti.

Poražavajuće je to što je u krvavom incidentu na ostrvu Enphendo, koji je situaciju doveo do ivice konflikta širih razmera, teško sasvim decidno označiti prave vinovnike. Naravno, zahvaljujući mišljenju koje se afirmiše uz pomoć zapadnih medija u ulozi dežurnog „remetioca mira“ obavezno se prikazuje DNRK. U političkom smislu osporavati samu tezu o „provokativnom ponašanju“ Pjongjanga smatra se apsolutno nepriličnim. Pri tom se nekako zaboravlja da se uzajamno nepoverenje između Severa i Juga pojačalo nakon odustajanja Li Men Baka od politike „sunčeve toplote“, koju su vodili njegovi prethodnici i kojom je predviđano da se pruža krupna pomoć severnoj sabraći, da se unapređuje politički dijalog i raznovrsni kontakti kao uslov za pomirenje i postepeno zbližavanje dve konfrontirane korejske strane.

Li Men Bak, kao što je poznato, drastično je promenio kurs i usmerio ga u pravcu izolacije i podrivanja političkog režima DNRK na račun smanjivanja ekonomske pomoći i putem usmerenog pritiska na Pjongjang u cilju da ostvare promene njegove politike u pogledu najšireg kruga pitanja – od jednostranog zavrtanja nuklearnih programa, do promene osnova unutrašnje i spoljne politike.

Ma kakav bio inspirišući motiv za delovanje aktuelne južnokorejske administracije, ocrtava se jedan rezultat – gubljenje uzajamnog poverenja između Pjongjanga i Seula, usijavanje napetosti i nastanak opasnih incidenata poput potapanja korvete Vojno-pomorskih snaga RK „Čhonan“, i sadašnjih sukoba u regionu pomorske granice između dve korejske države. Svaka od tih epizoda ostaje kao duboka rana u odnosima među stranama i, na žalost, za sada se ne čini ništa suštinsko kako bi se izašlo iz tog opasnog stanja.

Aleksandar Voroncov, Oleg Revenko

(Fond strateške kulture, 01.12.2010)

[1] „Argumenti.ru“, 24. novembra 2010.